Najveće zvezde ovogodišnjeg Festivala uličnih svirača svakako da su članovi američkog desetočlanog sving sastava Phat Cat Swinger. U septembru prvi put dolaze u Srbiju – iz Epl Valija, grada u američkoj saveznoj državi Kaliforniji – raspoloženi da novosadskoj publici podare jedno nezaboravno plesno veče.
Sving Zapadne obale, bugi-vugi, rokabili i rokenrol pedesetih godina, u izvedbi ovih talentovanih, iskusnih muzičara, svideće vam se ako volite bendove kao što su Big Bad Voodoo Daddy, Royal Crown Revue, Squirrel Nut Zippers i Cherry Poppin’ Daddies. Zaostavština velikog Brajana Setzera lako se da prepoznati u muzici koju izvodi Phat Cat Swinger, kao i melodije i ritmovi koji su nekada davno krasili albume velikana Bobija Derina, Frenka Sinatre i Keba Keloveja.
Saksofonisti Marko Palos i Vil Patinson osnovali su sving mašinu zvanu Phat Cat Swinger jedne tople kalifornijske noći avgusta 2002. Tokom sledećih trinaest godina, stigli su da snime dva studijska albuma, s nizom sjajnih autorskih numera, kao i da održe nebrojeno uspešnih nastupa diljem koncertnih i plesnih dvorana Sjedinjenih Američkih Država i Evrope.
Interesantno, grupu Phat Cat Swinger videli smo pre osam godina u atraktivnom video spotu Kristine Agilere za hit numeru Candyman i pre tri godine u spotu za pesmu In The End uspešnog irskog alter-rok benda Snow Patrol. Na glavnoj bini ovogodišnjeg, 15. po redu Festivala uličnih svirača, u centru Novog Sada, američke majstore svinga videćemo u subotu, 5. septembra.
Alt, tenor i bariton saksofonisti biće u prvom planu, odmah uz pevača, a oko njih će se u solo deonicama i unisono pojavljivati truba, trombon, klavijature, gitara, kontrabas i bubanj. Lista pesama koje Phat Cat Swinger izvodi na koncertima, kako saznajemo, nekada zna da bude prilično šarena – u rasponu od Sinatre do The Black Keys.
Prapočeci grupe Let 3 su kultni riječki pankeri Termiti i multimedijalni projekat Strukturne ptice. Zatim je, početkom 1986. godine, stigao Let 2, a godinu dana kasnije i Let 3. Basista Damir Martinović Mrle i pevač Zoran Prodanović Prlja bili su i ostali glavna pokretačka i kreativna snaga riječkog šok rok sastava Let 3, hrvatske rok grupe koja ima zaista specifičan osećaj za humorno i bizarno, za provokaciju i aktivizam.
– Mi sebe ne smatramo klasičnim rokenrol bendom. Mislimo da smo više od toga. Najlakše nas je opisat kao jedan zaseban, cjeloviti umjetnički izraz koji gađa i pogađa sva čula – priča nam frontmen sastava Let 3Zoran Prodanović Prlja. – Mišljenja sam da svatko tko je u sebi čuo i osjetio umjetnički poziv, ima i odgovornost da bude druśtveno aktivan u ovom ludom svijetu i u ova luda vremena.
Let 3 ima urnebesne studijske albume (Two Dogs Fucking, 1989; El Desperado, 1991; Peace, 1994; Jedina, 2000; Bombardiranje Srbije i Čačka, 2005), još luđe live zapise i beskompromisne koncerte, video spotove, performanse i umetničke akcije i instalacije. Ostaje da vidimo šta će na Festivalu uličnih svirača, na jednoj ipak porodičnoj manifestaciji, u samom centru Novog Sada, ponuditi ovi (brkati) umetnici…
– Tokom karijere, imali smo priliku nastupati pred najrazličitijim auditorijima, i sigurno nas neće smetati činjenica da je Festival uličnih svirača, uvjetno rečeno, porodična manifestacija. Naprotiv, volimo širiti krug naše publike, a ovo je idealna prilika za tako nešto – kaže nam Prlja.
Let 3 će u četvrtak, 3. septembra, biti deo svečanog otvaranja ovogodišnjeg Festivala uličnih svirača, tačnije: festivalskog street musical clash koncerta, koji će biti organizovan na dve bine na Trgu slobode, s tim da će na jednoj biti novosadski Atheist Rap, a na drugoj Let 3; Novosađani će izvoditi pesme Leta 3, a Riječani pesme Ateista; plus, oba benda će svirati i svoje velike hitove.
Foto: Čombe
Atheist Rap
Najbolji novosadski bend svih vremena? Luna? Boye? Pekinška patka? Laboratorija zvuka? Obojeni program? Love Hunters? Atheist Rap, možda? Koncertno najaktivniji, ideološki najdosledniji i najprofesionalniji (mada, kao, najneozbiljniji) – svakako da su ovi poslednje pomenuti: Ateisti! Oni su, kako je negde već zapisano: autentičan novosadski bend, sve vreme bezrezervno podržavan od strane svojih sugrađana.
Radule, Pop i ekipa već su bili deo Festivala uličnih svirača, 2012. godine. Ove godine čućemo ih u okviru svečanog otvaranja Festivala, u četvrtak, 3. septembra, na jednoj od dve festivalske bine u centru Novog Sada. Ateisti i riječki bend Let 3 biće deo street musical clash koncerta na Trgu slobode, i to tako da će Let 3 izvoditi pesme Ateista, a Ateisti pesme Leta 3. Naravno, i jedan i drugi bend sviraće i svoje najveće hitove.
U susret street musical clash koncertu, Ateisti su nam rekli: “Očekujemo dobru zabavu, moćan prijateljski obračun, i sve to u cilju realizacije još jednog grandioznog svečanog otvaranja Festivala uličnih svirača. Let 3 je bend koji pamtimo i pratimo od prvog gutanja perja iza Žute kuće davne 1990. godine. Od tada je poštovanje prema bendu raslo, i, na opštu radost, prešli smo put od fanova i saradnika do saboraca na ovom hepeningu.”
– Prva pesma Leta 3 koju smo odabrali da odsviramo na street musical clashu – svojevrsna je lična karta benda, druga je lokalni hit regionalnog karaktera koji govori o suštini bavljenja muzikom, a treća je klasik za dušu – poručuju Ateisti, koji su se nedavno vratili sa dvadesetodnevne turneje po Nemačkoj. Atheist Rap su ove godine odsvirali i 40-ak koncerata u gradovima regiona. Fotografija na kraju teksta nastala je nedavno – u Šapcu, na dogovoru o street musical clashu…
Belgrade Dixieland Orchestra
Beogradski džez bend Belgrade Dixieland Orchestra postoji – baš kao i Festival uličnih svirača! – deceniju i po. Grupa broji osam članova: pevačica je Aleksandra Bijelić, klavijaturista Aleksandar Miletić, duvački instrumenti su u rukama Save Matića, Nemanje Zlatareva i Veljka Klenkovskog, Vladimir Racković svira bendžo, Ivan Maksimović kontrabas, a za bubnjevima je Miloš Milosavljević.
“Kad su svi pomislili da je ova divna vrsta džeza u našoj zemlji zauvek ugašena, neka nova, jaka energija pokrenula je osmoro hrabrih ljudi da iz zaborava izvuku i publici ponovo vrate tu divnu atmosferu i lepršavu muziku s početka 20. veka”, poručuju članovi sastava Belgrade Dixieland Orchestra, koji je jedini orkestar ove vrste u Srbiji.
Diksilend je na prostore bivše Jugoslavije stigao krajem 1953. godine. Ova vrsta muzike slovi kao prvi značajan stil u džezu, a stvorili su ga u Nju Orleansu crni i kreolski muzičari ujedinjujući elemente bluza i regtajama s tradicijom duvačkih orkestara. Najpoznatiji muzičar džeza koji dolazi iz Nju Orleansa svakako da je veliki Luj Armstrong.
Američki grad Nju Orleans smatra se kolevkom džeza. Tipičan njuorleanski džez izvodila je mala grupa, tzv. kombo, od pet do osam svirača. Trubu, klarinet i trombon podržavala je ritam sekcija, s tim da su teme izvođenih improvizacija često bile poznate melodije marševa, crkvenih pesama, regtajma i bluza.
Takva je muzika i beogradskog džez benda Belgrade Dixieland Orchestra, sastava koji je za kratko vreme izrastao, kako se primećuje, u značajnu kulturološku instituciju srpske prestonice i jedinstven reprezent muzičke kulture naše zemlje. Belgrade Dixieland Orchestra će na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača nastupiti u subotu, 5. septembra.
Ljubav prema šlagerima iz pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, koraci tvista i latino okretaji, retro haljine i starinska odela i frizure – sve vam to treba ako hoćete na svirku beogradske VIS Limunade! Grupa postoji tri godine, a trenutno je u sastavu: Miodrag Ninić (vokal i akustična gitara), Vladimir Živković (solo gitara), Duška Rajković (bas gitara i vokal), Borko Milojković (klavijature), Marija Kovačina (perkusije i prateći vokal) i Stefan Pejatović (bubnjevi).
Njihovi koncerti ne samo da liče na rokenrol igranke koje smo videli u nekim starim, romantičnim filmovima, već su i vrsta revitalizacije duha koji je krasio nekadašnju bezbrižnu jugoslovensku omladinu (stariji se sećaju: slušao se Radio Luksemburg, pratili TV prenosi muzičkih festivala lakih nota i gledali filmovi La Dolce Vita i Ljubav i moda).
Devojke i mladići iz Limunadepevaju na nekoliko jezika i svoje muzičko opredeljenje nazivaju starim valom: “Taj momenat, krajem pedesetih i početkom šezdesetih, obeležio je čudesni spoj prefinjenosti i razuzdanosti, vrednosti i banalnosti, i možda naivne ali poštovanja vredne vere u bolje sutra. VIS Limunada, bez nostalgije, ali sa žarom, prenosi tu energiju, koja ne gubi na vrednosti čak i u svetlu složenih protivurečnosti koje su usledile.”
Njihov aktuelni (autorski) singl zove se Rame uz rame. Prati ga video spot koji donosi atmosferu starih plesnjaka i muzičkih TV emisija. Ovim singlom Limunada najavljuje svoj prvi album, koji će biti objavljen tokom jeseni. Biće to odlična ploča (rokabili, surf, mambo…), sudeći prema do sada plasiranim singlovima – prvo smo čuli pesmu Ekspres kafa, poznatu u izvođenju Đorđa Marjanovića, a onda i Perfidiju, iz repertoara nepravedno zaboravljenog Zvonimira Krkljuša.
Na Festivalu uličnih svirača, pored već pomenutih songova, ovi savremeni kraljevi džuboksa izvešće i Ćelentanove besmrtne klasike 24.000 baci i Impazzivo per te, kubanski evergrin Quizás, quizás, quizás, Marjanovićev hit O, kakav mesec i nekoliko pesama Badija Holija, Nila Sedake i bendova The Beatles, The Ronettes, Johnny Kidd & The Pirates…
Riječki četvoročlani bend My Buddy Moose stvara, snima i koncertno izvodi mešavinu garažnog roka, panka, soula i kantrija. Najviše ih voli publika sklona tzv. amerikana zvuku. U studiju su sarađivali i koncertne bine delili s nekim zaista velikim imenima svetskog rokenrola.
Luka Benčić (vokal, gitara i usna harmonika), Matko Botić (gitara i mandolina), Ištvan Širola (bas i prateći vokal) i Jasmin Đečević (bubanj) – poznati i kao veliki poklonici kosmičke američke muzike, ali i garažne energije bendova The Sonics i The Stooges – zajedno su više od deset godina.
Posle prvih demo snimaka i žestokih klupskih nastupa, ušli su u studio i snimili album uz producentsku asistenciju Dalibora Pavičića iz The Bambi Molesters. Hvaljen od strane kritičara, album ih odvodi do pozornica velikih festivala i sve češćih gostovanja na nastupima inostranih rokera.
Drugu kolekciju autorskih numera, album Wonderful Feeling Of Emptiness, snimaju četiri godine kasnije. Na albumu im sviraju velikani amerikana zvuka Hau Gelb (iz benda Giant Sand) i Kris Ekman (iz The Walkabouts). Sa Ekmanom, ali sad kao producentom, rade treći album, Shine! Shine! Shine! iz 2013. godine.
– U Rijeci žive nekakvi tipovi koji prave senzacionalno lijepu muziku – zabeležio je svojevremeno popularni hrvatski novinar i pisac Ante Tomić, misleći na članove benda My Buddy Moose, grupe koja je rado slušana i viđena i u Novom Sadu. Moglo bi se čak reći da mladi hrvatski rokeri – koji iza sebe imaju nastupe i pred publikom u Liverpulu i Londonu – u glavnom gradu Vojvodine imaju svoju najjaču fanovsku bazu!
Italijanski višečlani duvačko-bubnjarski marching sastavBadaBimBumBand predstaviće se publici ovogodišnjeg Festivala uličnih svirača sa čak dve svoje pokretne predstave – prva se zove Bandita, a druga Wanna Gonna Show. Kako se najavljuje, Bandita je zabavan performans, svež, lak, ironičan i originalan. Sviraće se za svačije uši, ne samo jedan žanr muzike, već i džez, i diksilend, i fank, a biće i a cappella delova, preuzetih iz muzičkog nasleđa Toskane (iz koje nam ovi muzičari i dolaze).
Ono što BadaBimBumBand čini jedinstvenim marching sastavom jeste i maštovit izbor kostima i dobra koreografija. Naime, tokom nastupa, muzičari se kreću čas u redu, čas u vrsti, čas u krugu, a neki put se međusobno ukrštaju, ponekad kleče, ponekad se sakriju ili pomešaju s publikom… i začas ponovo formiraju novu formaciju. Sve u svemu, Bandita povezuje inovaciju i tradiciju, sveto i profano, tzv. muziku za gledanje s muzikom za slušanje.
S druge strane, Wanna Gonna Show ima muziku u rasponu od grčkog do finskog folklora, ili čak od klezmera do numera koje pripadaju bugarskoj ili portugalskoj muzičkoj tradiciji. Predstavu krasi i dobra koreografija i brze promene kostima. Grupa se transformiše za svaku scenu iznova, a ne nedostaju ni a cappella numere. Wanna Gonna Show je dobitik nagrade publike na međunarodnom konkursu 2012. godine u Baskiji, kad je grupa osvojila prvo mesto u konkurenciji 48 sastava iz različitih zemalja.
Ferdinando D’Andria i Maila Sparapani dolaze iz Italije na ovogodišnji Festival uličnih svirača. Posle nastupa na otvorenom pred oduševljenom publikom u Francuskoj, Španiji i Hrvatskoj, Nando i Maila, iskusni ulični muzičari i zabavljači, Novosađanima i njihovim gostima odigraće urnebesnu predstavu pod nazivom Sconcerto d’Amore.
Kako saznajemo, Sconcerto d’Amore je šou-koncert, pun gegova, visinske akrobatike, žongliranja i sviračke virtuoznosti. “Nando i Maila su umetnički par: on je eklektičan muzičar, a ona je akrobata muzičar. Oni se uvek slažu da se ne slažu, na pozornici, kao i u stvarnom životu. Kako razbiti dosadan život nekog para, kad se muzika, premda bogata varijacijama na temu, uvek na kraju svede na istu staru pesmu”, piše u najavi predstave Sconcerto d’Amore. “Iznenada, još jedan glumac pridružuje se paru: neko iz publike postaje predmet Mailine želje…”
Tokom predstave, Nando e Maila nas vode od rokenrola do klasične muzike, kroz svojevrsni rolerkoster šale i uzburkanih emocija. Bubnjevi, kontrabas, violončelo, harfa, truba, violina, zvona, činele, harmonika, flauta, električna gitara… kreiraju magičnu atmosferu i neobičan svet zvukova, u predstavi koja je, kako se još najavljuje, za sve uzraste.
Proslavljeni francuski umetnik Žan Mening (Jean Ménigault) ponovo dolazi u Novi Sad, na Festival uličnih svirača! Ovaj talentovani ulični performer – glumac, klovn, plesač i pantomimičar – najčešće nastupa pred publikom u Italiji i Francuskoj, solo i kao član različitih trupa. Žan Mening (50) je i producent i umetnički direktor, ali i učitelj, pedagog.
Dok je bio tinejdžer, bavio se hiphop plesanjem, na koje je zatim dodao dosta klovnovske komike. Dolaskom u glavni grad Francuske, Mening na teatarskim daskama počinje da igra i peva, najčešće u muzičkim komedijama i pantomimičarskim komadima.
One man show koji je kreirao početkom devedesetih godina, zasnovan na pantomimi i klovnovskom nastupu, doneo mu je dosta nagrada. Usledili su gromoglasni aplauzi na festivalima i pozorišnim daskama Švajcarske, Austrije, Belgije, Španije… sve do Sjedinjenih Američkih Država.
Ulični teatar uskoro postaje njegova najveća ljubav, mada ga je posao često odvodio i u studija različitih italijanskih TV stanica. Ipak, tokom svih ovih godina, publika je najviše volela da ga vidi na monociklu, u urnebesnoj klovnovskoj akciji, dok su kritičari najviše poštovali njegove doprinose različitim operskim predstavama s potpisima velikana kao što su Pučini, Verdi…
Rođena u Parmi 1978. godine, Lisa se tokom studija počela interesovati za indijsku filozofiju, jogu i meditaciju. U tom periodu sreće svoje najvažnije učitelje, prvo u Italiji, a onda i u Africi, gde izučava jogu kao duhovnu disciplinu. Kroz jogu stiže i do pozorišta.
Jedno vreme je izučavala klasični indijski ples bharatanatyam, da bi zatim, na svom prvom putovanju po Indiji, otkrila katak. Posle toga se bavila i mnogim drugim formama indijskog plesa. Do danas, nastupala je na različitim internacionalnim festivalima i držala kurseve indijskog plesa u Indiji, Argentini i Italiji.
Indijski tradicionalni ples katak nastaje pre više od dve hiljade godina, na severu Indije. Kataka su bili lutajući pevači-pesnici koji su putovali od sela do sela, noseći sa sobom priče i poruke, kao i mitologiju drevnih spisa, i sve to kroz pesmu i igru (priče i legende poticale su iz spevova Ramayana, Mahabharata i Puranas).
Tokom Srednjeg veka, katak ulazi u kraljevske dvorove i postaje oblik zabave, dobijajući na snazi i gracioznosti. Kostimi su sve komplikovaniji i nosi se skupoceni nakit. Tokom ovog perioda, katak se razvio u pozorišnu umetnost koja kombinuje energiju koraka i pirueta sa suptilnim pokretima ruku.
U 19. veku, katak se obogaćuje apstraktnim ritmičkim frazama. Izražajna strana plesa prepričava indijske epove kroz gestove i mimiku, dok plesači na člancima nogu nose velike praporce gungru, koji se smatraju delom plesačevog tela, a njihov zvuk mogućuje publici da bolje prati ritam… Na Festivalu uličnih svirača, Lisa će nastupiti čak tri puta!
Đuričić i bubnjari
Najpoznatiji rok i pop bubnjar nekadašnje, velike Jugoslavije – svakako da je Dragoljub Đuričić. Ovaj rođeni Cetinjanin, početkom sedamdesetih godina u Herceg Novom počinje da svira s različitim rok bendovima. U Beograd dolazi 1975. godine, i odmah se priključuje sastavu Ribelli, s kojim nastupa po celoj tadašnjoj SFRJ, prateći najveća pevačka imena, kao što su: Zlatko Pejaković, Dušan Prelević, Arsen Dedić, Gabi Novak, Kemal Monteno, Bisera Veletanlić…
Bubnjar grupe Mama CoCo postaje 1977. godine. Grupu je tada predvodio veliki Dado Topić. Iduće godine, Mama CoCo je pratila Zdravka Čolića na do tada najvećoj jugoslovenskoj koncertnoj turneji. Ali Đuričiću ni to nije bilo dosta, tako da se krajem sedamdesetih našao u čuvenoj beogradskoj YU grupi, a od 1981. je bio član velikog makedonskog sastava Leb i sol. U niški Kerber ušao je sredinom osamdesetih, da bi se kasnije ponovo vratio ekipi Vlatka Stefanovskog.
Đuričića – velemajstora ritma! – svi su tražili, od velikih, komercijalnih imena, pa sve do muzičara alternativaca. Danas kad prebroji, ispada da je snimio sedamdesetak albuma, što kao studijski muzičar, što kao član grupa koje su ih objavile. Tokom karijere, Đuričić je odsvirao više od šest hiljada koncerata, na svim kontinentima… sem Antartika. Od 1997. ponovo sarađuje sa Čolićem, kao vođa pratećeg orkestra, a stigne da uradi i nešto svoje u okviru projekta The Drums Company.
Nepregledan je spisak poznatih muzičara koji su radili s Đuričićem. Osim već pomenutih, to su i: Kornelije Kovač, Davorin Popović, Laza Ristovski, Đorđe Balašević, Radomir Mihajlović Točak, Bora Đorđević, Stjepko Gut… Na ovogodišnji Festival uličnih svirača, Dragoljub Đuričić dolazi sa ekipom mladih bubnjara, sa zadatkom da svečano otvaranje Festivala pretvori u karneval ritma i dobrog raspoloženja koji će se dugo pamtiti!
Miško Plavi
Kompozitor i multiinstrumentalista Milivoje Petrović, publici poznatiji pod umetničkim imenom Miško Plavi, na muzičkoj sceni pojavio se početkom osamdesetih godina. U VIA Talasu bio je gitarista, dok je bas svirao u grupi D’Boys. Zatim je u Pilotima bio basista, gitarista i klavijaturista. U Pilotima je bio jedanaest godina, a kratko je svirao bas i u Ekatarini Velikoj.
Solo karijera počinje mu pre 15 godina. Tad prvi put odlazi u Japan, ali kao harmonikaš, i počinje da komponuje muziku za filmove. Miškove note ulepšale su filmove slavnog Žana Mark Bara, dok je do najšire ovdašnje publike stigao uz pomoć Koljevićevog filma Sivi kamion crvene boje. Harmonikaša Miška prvo je prihvatila publika u Japanu…
– Program Music Around The World nastao je na ulicama Osake i Tokija, 2000. i 2001. godine. Tad sam prvi put otišao u Japan, sa željom da vidim kako izgleda svirati na ulici. Do tada sam s bendovima svirao na stadionima i trgovima, pred deset, pedeset ili sto hiljada ljudi, ali nikad na ulici. Osaka je 2000. bila u konkurenciji za Olimpijadu, zbog toga se tamo sjatio veliki broj uličnih svirača, iz celog sveta. Grad je bio veseo, vladala je kosmopolitska atmosfera – priča nam Miško.
– Još u Beogradu sam napravio plan: pokazati Japancima šta je to harmonika! Tri meseca sam pripremao 45 minuta programa namenjenog ulici, i doživeo sam neverovatan uspeh. Zaradio sam dosta novca, iako to prvobitno nisam imao na umu – seća se Miško. – Upoznao sam ljude koji su me povezali s facama iz muzičkog biznisa Japana. Kasnije sam svirao po klubovima i potpisao ugovor s kućom čiji sam i danas ekskluzivac. Oni su mi omogućili da nastupim na više od 200 koncerata širom Japana, u najelitnijim salama.
Na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača, Miško Plavi će izvesti deo programa Music Around The World. “Čućete moju autorsku muziku kroz koju provlačim segmente muzike drugih autora iz oblasti roka, džeza, klasične i etno muzike”, objašnjava harmonikaš koji iza sebe nebrojene koncerte i studijske saradnje, ali i odlično prihvaćene albume – japansku kompilaciju Super Best Of Miško Plavi, domaće studijsko izdanje Istok ljubi Zapad i koncertni Live In Japan (objavljen u sklopu Miškove putopisne knjige Planeta Japan).
Nenad Marić – poeta, pevač i gitarista koji desetak godina nastupa pod imenom Kralj Čačka – na ovogodišnji Festival uličnih svirača dolazi s reputacijom najboljeg ili barem najuzbudljivijeg novog domaćeg kantautora. Biće to njegov prvi pravi novosadski nastup.
Muzički urednici i kritičari ga obožavaju: za njih, Kralj je tihi buntovnik i sanjar, srećna kombinacija zanatlije i umetnika, harizmatični zabavljač s porukom, hroničar i (raspevani) mudrac. Kolege ga uvažavaju i redovno dolaze na njegove svirke, a publika (ko publika) u njemu vidi ono što želi da vidi – najčešće srpskog Toma Vejtsa – što je već godinama nadimak ovog talentovanog beogradskog Čačanina.
Njegovo kraljevstvo seže od bluza, džeza, latina i rokenrola, pa sve do starogradske muzike, kabarea i šansona. Tekstovi su mu prepuni socijalnih komentara, ironični, gorki i duhoviti. Ali ne svi, tako da u Kralju može da uživa i publika sklona romantičnim ili melanholičnim sadržajima.
Boemija, šarm gubitnika, distanciranost – teme su koje ga prate i opisuju, pogotovo u svetlu činjenice da još uvek nije objavio studijski album, tako da na radiju uglavnom možete da čujete onu jednu njegovu pesmu: hit singl Avatar, izdat krajem prošle godine.
Kraljeve prve pesme i demo snimci pojavili su se još 2004. i 2005. Deset godina kasnije, vidimo ga na bini (Tom Jork i Džim Džarmuš prve su asocijacije na izgled Nenada Marića) s bratom Markom Marićem (električna gitara, klavir, melodika, perkusije) i Aleksandrom Stankovićem (kontrabas).
Beogradski kantautor Ilija Ludvig iz muzičke anonimnosti izronio je 2007. godine, pojavivši se na kompilaciji Jutro će promeniti sve? Ocenjena kao odlično izdanje kuće PGP RTS, kompilacija je ponudila pesme domaćih muzičara koji su tih dana tek dolazili – bendova Goribor, Repetitor, Nežni Dalibor i The Mothership Orchestra. Ali, čak i u tako oštroj konkurenciji, Ilijina nesvakidašnja numera Mikonos sijala je punim sjajem…
Danas, Ilija Ludvig je – sudeći prema najavama njegovih sve češćih nastupa – underground kralj Beograda! “Ilija svira gitaru i peva, ima stendap nastup tokom koncerta, izražava se i kroz pesme i vizuelno, angažovan je u borbi protiv svih nepravdi ovog sveta i voli da pokaže koliko mu je stalo do svakoga u auditorijumu. Ilija je pesnik, zabavljač, muzičar. I Vudi Gatri, i Skriming Džej Hokins, i Bili Breg, i Lu Rid”, beleže fanovi.
– Navršava se 25 godina otkako je mali Ilija uporno tražio i od ćaće dobio gitaru. I od tada stalna potreba za stvaranjem ne jenjava – priča nam Ilija Ludvig. – Odrastao sam uz šareniše sa kaseta koje su se slušale u kolima na putu ka Asprovalti, ali i na video kasetama prepunim koncerata, filmova, spotova i San Rema. I na Bajagi. To je stvorilo fino, plodno tlo za sve što je kasnije kod mene došlo.
Na Festival uličnih svirača Ilija će doneti gitaru i matrice. Ostaje da vidimo da li će biti obučen kao Dionis, Hermes… “Nastup doživljavam kao svetkovinu. Kao takav, on zahteva neko drugačije trajanje, u ime slobode, u ime prijateljstva. To je uvek radost vizije, nekakva poetsko-filozofska kaša koja se filtrira u ono što postaje kostim”, objašnjava Ilija. “Mada sam ja više sobni svirač. Ne snalazim se najbolje na ulici…”
Subotički osmočlani sastav Wooden Ambulance izvodi setnu amerikanu pomešanu s rokom i bluzom. U prvom planu je baršunasti bariton Gorana Grubišića, a iza njega je jedan zaista bogat muzički mozaik, sastavljen od deonica na usnoj harmonici, bendžu, slajd gitarama, violinama…
Grubišića publika pamti i kao bubnjara hvaljene subotičke post-rok grupe Ana Never. Njegovu novu muzičku avanturu, osim kao amerikanu, moguće je opisati i kao mešavinu indi folk-roka i dream popa (mada je neki, ozbiljniji analitičari, vide i kao vrstu postmodernističkog bluza).
Wooden Ambulance iza sebe imaju četiri vrlo dobro prihvaćena albuma (woodenambulance.bandcamp.com) – Intersection (2012), River Sand (2013), Rough Charms (2014) i North From Your Heart: Wooden Ambulance Remixed (2015). Grubišića i ekipu možete čuti i na popularnim kantautorskim/amerikana kompilacijama Bistro na rubu šume i Pesme ispod pokrivača.
Bend je odsvirao više desetina koncerata po celom regionu, imao čak i nešto zaista neuobičajeno: biciklističku turneju (!), kao i niz koncerata po Holandiji. Bili su predgrupa nekim kvalitetnim inostranim muzičarima, a viđeni su i na prvom Americana Night festivalu u beogradskom Domu omladine.
The Flamenco Thief
Krejg Saten, poznatiji kao The Flamenco Thief, svira džez pomešan sa flamenkom. Ovaj ambiciozni, virtuozni engleski muzičar, koji dosta putuje i nastupa, svoju gitaru voli da tretira i kao čisto ritmički, perkusionistički instrument, pred publikom koja na njegovim koncertima, zbog toga, često i zapleše. The Flamenco Thief je brz, precizan girista starog kova, ali i snalažljiv umetnik koji voli da koristi moderne gitarske pedale i ritmove bliske hiphop muzici. Kako sam kaže, ska i hiphop, i najviše gypsy swing – na njega su uticali.
Njegov debi EP album The Flamenco Thief, objavljen u Velikoj Britaniji pre četiri godine, brzo je stekao simpatije cenjenih muzičkih kritičara kuće Bi-Bi-Si i časopisa New Musical Express. Dve godine kasnije, objavio je album pod nazivom Liberating Parts Of The Cosmos, uspešnu kolekciju snimaka koja ga je odvela na tri meseca dugu evropsku turneju (obišao 17 zemalja). Konačno, prošle godine, The Flamenco Thief se još jednom vratio svojim muzičkim putešestvijama, nastupivši za deset meseci čak 250 puta, i to u 40 različitih zemalja!
Na Festival uličnih svirača, The Flamenco Thief dolazi u okviru svoje aktuelne European Summer turneje. Kako saznajemo, u julu je nastupao u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a u avgustu je u Češkoj, Poljskoj i Ukrajini. Vlasnik mnogobrojnih pohvala i priznanja za inovativan pristup korišćenju tzv. španske gitare, Krejg Saten će na Festivalu uličnih svirača, u centru Novog Sada, imati čak dva nastupa.
Gabon je država u srednjoj Africi, smeštena između Ekvatorijalne Gvineje, Kameruna i Republike Kongo. Ova bivša francuska kolonija, zbog značajnih rezervi nafte, danas je jedna od deset najbogatijih afričih država, ali, kako to već biva, uglavnom u korist urbane elite (većina stanovništva i dalje živi u unutrašnjosti, skromno, baveći se poljoprivredom).
Hiphop kolektiv Movaizhaleine osnovan je u Gabonu početkom 90-ih godina, dok su Lord Ekomi Ndong i Mat Sinjer Lajon bili tek srednjoškolci koji vole da repuju. U Librvilu, glavnom gradu Gabona, nakon pobeda na nekoliko takmičenja u repovanju i nastupa na lokalnim, a onda i panafričkim radio stanicama, Movaizhaleine postaju sve traženija domaća hiphop atrakcija.
Sredinom 90-ih, Lord Ekomi Ndong i Mat Sinjer Lajon osnivaju vlastitu produkcijsku kuću. Činjenica da je u njihovom hiphopu bilo i tradicionalnih gabonskih melodija i instrumenata pomogla im je možda i najviše na putu ka velikoj slavi na domaćem terenu. Naravno, pošto je u hiphopu tekst u prvom planu, njihove pesme o gabonskom paradoksu bogate zemlje i siromašnih ljudi– zainteresovale su i muzičke kritičare.
Već tada se videlo da su Movaizhaleine hiphopu u Gabonu, a i šire, dali neku sasvim novu dimenziju. Šta više, njihovi albumi Mission en Mbeng (1998) i Mission Accomplie (2001) uspeli su da stignu čak i do publike koja ne voli samo hiphop. Bend uskoro postaje popularan i u Senegalu, Burkini Faso, Gvineji… a danas i u Francuskoj. Na Festivalu uličnih svirača, u subotu, 5. septembra, afrički hiphoperi Movaizhaleine nastupiće kao petorka.
Kreativni pogon
Ovogodišnji Festival uličnih svirača biće prilika da upoznate novosadski Kreativni pogon. “Mi smo udruženje građana koje se okuplja oko aktuelnih dešavanja i nalazi način da ih predstavi kroz performanse. U radu koristimo tehnike savremenog cirkusa, fizičkog teatra, savremenog plesa i svega što nam padne na pamet, i pri tome se ludo zabavljamo. Svoje veštine razvijamo tako što svakodnevno vežbamo i učestvujemo na raznim radionicama i masterklasovima koji se tiču izvođačkih umetnosti”, poručuju iz Kreativnog pogona.
Njihovu predstavu – pod nazivom Predstava savremenog cirkusa: Proleteri – videćemo i drugog i trećeg dana Festivala, u Dunavskoj ulici, kod Gradske biblioteke. Predstavu prati muzika koja je, kako se najavljuje, podizala radničku klasu od sredine dvadesetog veka do danas. Predstava će baciti svetlo na istorijat radničke klase, na njen uspon i pad, “i na to kako sve to izgleda danas, a biće reči i o želji da se poseduje u sistemu u kom je ponuda ogromna a džepovi prazni.”
– Od svega najviše volimo da nastupimo na ulici, i, ako je moguće, da to bude uz pratnju žive muzike, a znamo i sami da zasvirama na svoj način. Po lepom vremenu možete nas naći u nekom od novosadskih parkova, a zimi smo na lokaciji koja je strogo čuvana tajna – kažu nam u Kreativnom pogonu. Njihova predstava traje 40 minuta, prati je pažljivo birana muzika, kao i muzičke tačke koje izvode sami performeri.
Igra, igraj, igramo se
Najmlađi posetioci Festivala uličnih svirača, gotovo je sigurno, uživaće u interaktivnoj plesnoj predstavi za decu Igra, igraj, igramo se. Idejni tvorac predstave je Neda Popović, koreograf i plesni pedagog (pre dve godine, na Festivalu je bila organizator programa Get Lucky Flash Mob!). Deca koja učestvuju u predstavi Igra, igraj, igramo se dolaze iz nekoliko novosadskih plesnih klubova (Studio Five, Partizan 2, Profesional i Heart Dance Team).
Neda objašnjava: “Igra, igraj, igramo se traje oko 45 minuta. Biće to performans koji kroz priču i igru podseća decu na neke od zaboravljenih uličnih igara. U vreme moderne tehnologije, interneta i pametnih telefona, deca se sve manje igraju jedno s drugim, sve dok ne nađu kovčeg koji krije stare igre i krpenu lutku koja će im otkriti čari igranja lastiša, školice, vijače i Ide maca oko tebe. Kroz niz objašnjenja i koreografija, deci će biti objašnjen ovaj način zabave. Na kraju performansa, deca iz publike biće pozvana da probaju prikazane igre uz pomoć dece učesnika.”
Neda Popović je rođena u Novom Sadu, gde je diplomirala na Fakultetu tehničkih nauka. Uporedo se bavila plesom, tako da je već 17 godina aktivni plesač, pedagog i koreograf, i može se slobodno reći da je to njen prvi i pravi poziv. Najviše se interesuje za performanse i pozorište, čemu je posebno doprinela stipendija američke plesne škole Jacob’s Pillow, koju je pohađala tokom leta 2014, kad je radila s renomiranim brodvejskim koreografima. Sarađivala je s Prištinskim narodnim pozorištem, kao i sa KC Novi Sad, a postavila je i mjuzikl za decu Matilda s plesačima Studija Five (gde trenutno radi). Bavi se i takmičarskim koreografijama, s kojima je osvojila nekoliko titula šampiona i vicešampiona Evrope i sveta. Bila je koreograf i stilista nacionalnih predstavnika na Dečjoj Evroviziji na Kipru 2008.
Haos žongleri
Vatrene zmije, lepeze, štapovi i poi, tzv. bljuvanje vatre, žongliranje na samoj ivici opasnosti i uzbuđenja, noćna avantura atraktivnog led šou programa, velika svetleća žurka, akrobatsko, vilinsko plesanje… Sve ovo na petnaesti, jubilarni Festival uličnih svirača, u centar Novog Sada, donosi ekipa veštih uličnih performera zvana Haos žongleri.
– Mi smo ekipa žonglera koja dolazi iz Novog Sada. Naš zadatak je da vatrenim i led rekvizitima osvetlimo grad toliko da nam ulična rasveta više neće trebati. Naša specijalnost su dečiji rođendani, a pored njih palimo atmosferu i na muzičkim i dečijim festivalima – objašnjavaju novosadski Haos žongleri. Kažu i da su zapalili trgove svih većih gradova u našoj zemlji, od Subotice do Prijepolja. Ali, stigli su i dalje, od Podgorice preko Herceg Novog do Ulcinja. Zapalili su i prvi Wanderland Festival, Noć muzeja i sve najluđe žurke u ovom gradu! I to nije sve…
– Kad odložimo rekvizite, počinje najlepši deo našeg programa. Od plesa sa vatrom do kabare plesa, modernog plesa, ukrajinskog hopaka do posebnih koreografija uz koje je nemoguće ne đuskati. Posebno će vas nasmejati naša istorija plesa i oduševiti naš vilinski ples koji već godinama oduševljava ljude širom Srbije – poručuju Aleksandra Zvončica i Marko Haos. – Veseli ritmovi salse pokreću sve, od najmlađih učesnika do najstarije publike. Plesali smo u svim i sa svim gradovima Srbije i Crne Gore. Utičnica, zvučnik i počinje žurka!
Iz glavnog grada Hrvatske, na ovogodišnji Festival uličnih svirača stiže Davor Peršić, originalni zabavljač, pasionirani cirkusolog i iskusni ulični muzičar. Ovaj diplomirani sociolog (Sociološki aspekti igre i doprinos njenoj afirmaciji naziv je njegovog diplomskog rada) inspiraciju za igru kao svoj životni moto, ali i poziv, pronašao je još u detinjstvu, od kada traje njegov kreativan rad sa zvukom, drvetom i raznim vrstama neobičnih muzičkih instrumenata.
Peršić od 1999. godine aktivno nastupa kao klovn i žongler, a onda i kao ulični muzičar. U međuvremenu je, kao krunu svih svojih zanimacija, sagradio sopstveni instrument – modifikovani kontrabas, na koji povremeno dodaje razne druge zvučne komponente. U toj samopokrenutoj igri ritmova, bas linija i povremenog pevanja, kako kaže, najviše uživa. Peršić tako postaje – pod umetničkim imenom Magister Ludi Man Band –one-man bandmuzičar koji nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Majstor muzičko-komičnih uličnih performansa, Davor Peršić, kako saznajemo, drži i dobro posećene, zanimljive umetničke radionice, u okviru kojih polaznicima prenosi svoja ogromna znanja iz oblasti žongliranja, klaunerije, scenskog pokreta, pantomime, ekvilibrizma i uličnog muziciranja. Peršić je jednom već nastupio na Festivalu uličnih svirača, 2013. godine, kada je bio više nego zapažena ulična atrakcija na raznim punktovima u starom jezgru Novog Sada.
Kezz je umetničko ime kantautorke iz Kikinde Tamare Ristić. Kako saznajemo, od ranog detinjstva je na sceni: imala je samo pet godina kad je počela da glumi u kikindskom pozorištu Art teatar, a sa devet godina je imala svoj prvi muzički nastup. Samostalno i u sklopu različitih muzičkih projekata, Tamara je do sada nastupila u više gradovima naše zemlje, ali i u Crnoj Gori, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Italiji, Španiji, Češkoj i Norveškoj.
Bila je pevačica kruševačkog benda ZAA, sve do 2011. godine, i onda je nekoliko godina sarađivala s beogradskim sastavom Škank, kao i sa didžejem MKDSL. “Kezz je moj autorski projekat koji sam pokrenula tokom prošle godine. Muzika se kreće kroz niz modernih žanrova, a karakteristično je pevanje koje je stilizovano i u nekim segmentima inspirisano tradicionalnom muzikom Balkana”, objašnjava talentovana Tamara Ristić, čije će se neobične autorske numere svideti onim posetiocima ovogodišnje Festivala uličnih svirača koji vole tzv. alternativni pop.
Pre svih, svideće im se njena pesma Moma, koju je objavila krajem prošle godine, kao prvi autorski singl. Inače, ta pesma je ušla u najuži izbor (od tri pesme) na konkursu koji je raspisao londonski World Music Network. Ove godine, početkom maja, Tamara je zabeležila zanimljiv live looping session, koji je sniman u dvorištu ateljea Terra u Kikindi, na kom je pored Mome izvela i dve nove pesme – Nikada mi neće biti dovoljno i Kišu. Što se tiče planova za budućnost, kaže da priprema EP izdanje.
Petočlana postava akustičara InSession na Festival uličnih svirača dolazi iz Slovenije, tačnije: iz Maribora. Tamara Pešić, pevačica, Matej Tisaj, perkusionista, Mihael Miško, basista, i Dejan Damjanović i Vid Visočnik, gitaristi, izvode autorske i obrađene pop i rok numere, a naziv grupe ovako objašnjavaju:
– Posle nekoliko džemova, našli smo neki naš pravac, i, nakon mnogo pokidanih žica, odabrali smo ime InSession. Ime nam se sastoji od reči koje nas najbolje opisuju kao bend, a to su instrumental i (jam)session. Mada, ni sličnost sa rečju insane nije slučajnost.
Ne drže se čvrsto nekih određenih muzičkih žanrova, već, jednostavno, sviraju. “Mi smo mlada grupa akustičara i naš muzički pravac bi se mogao opisati rečima sviraj šta ti srce govori. Ideja je jako jednostavna: muzika se rađa u srcu, da bi onda, uz pomoć instrumenata i vokala, otišla do srca slušalaca.”
Kažu i da najviše vole da sviraju na ulici. “Kad sviraš u različitim gradovima, sa šeširom ispred sebe, kad ulepšaš dan malom detetu, vratiš penzionera u neka prošla vremena ljubavi, ili uhvatiš osmeh mlade dame, sve je to neprocenjivo vredno. To je neki drugi svet!”
Mladi slovenački akustičari iza sebe imaju nastupe u Italiji, Nemačkoj, Holandiji, Belgiji… Naravno, raduju se dolasku na Festival uličnih svirača. “Predstavljanje na manifestaciji uličnih umetnika u Novom Sadu – za nas je neka nova perspektivu, ali i mogućnost da se još više proširi naša muziku, ovoga puta na Balkan.“
Trio akustičara DrvoTruo dolazi iz Kikinde. Sviraju džez, i to onaj poletni, svingerski, pomešan s pop muzikom, rokom i bluzom. Zajedno rade već četiri i po godine – u sastavu: Jovan Bajkin (vokal i ritam gitara), Aleksandar Lipovan (gitara), i Srđan Stojanović (violina i prateći vokal).
Osim u Kikindi, nastupali su i u klubovima u Subotici, Bačkoj Topoli, Novom Bečeju, Bečeju, Kovačici, Lazarevcu, Valjevu, Novom Sadu i Beogradu. Svirali su i pred publikom u inostranstvu: u Podgorici, Rijeci, Temišvaru, Berlinu…
U leto 2011. godine izašao im je prvi album, jednostavno nazvan Reprodukcija. Na albumu je deset obrada pesama inostranih muzičara, deset zaista prvoklasnih unplugged radova, maštovito aranžiranih i majstorski izvedenih.
Godinu dana kasnije, na poziv Narodnog pozorišta u Kikindi, uradili su aranžmane i snimili numere koje su bile vodeća muzika predstave Pidžama za šestoro. Urađena po tekstu Marka Kamoletija i u režiji Olivere Đorđević, predstava je bila odlična prilika da publika čuje kako DrvoTruoizvode čitav niz velikih hitova iz 80-ih godina, u rasponu od You Spin Me Round neoromantičara Dead Or Alive do Tell Me Lies velikana Fleetwood Mac.
Jovan, Aleksandar i Srđan prošle godine su snimili svoj prvi autorski singl, pesmu Zima, koja je kasnije dobila lep video spot. “Trenutno radimo na novim pesmama, za naš prvi autorski album”, objašnjava Aleksandar. “Uživo, na repertoaru su nam probrane pesme uglavnom stranih izvođača, obrađene u melanholično-banatskom ili manouche, jazz-swing maniru, sa prizvukom kantrija, bluza, popa i roka.”
Na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača, DrvoTruo će pored svojih autorskih kompozicija svirati i pesme Boba Dilana, Nila Janga, Toma Vejtsa, Erika Kleptona, Vana Morisona, Stinga, Pola Velera i Edvina Kolinsa, odnosno bendova The Smiths, U2, Depeche Mode, The Police, Mando Diao, Kings Of Convinience, Alphaville…
Nylon Club
Banja Luka je njihov grad, a Đango Rajnhart veliki uzor. Nylon Club je relativno mlad gypsy jazz sastav, nastao kao rezultat zajedničke želje trojice (tadašnjih) gimnazijalaca da se očuva muzička zaostavština velikog Đanga, uticajnog belgijsko-francuskog virtuoza na gitari koji je svoj romski svirački žar pomešao sa elementima džeza i francuske moderne.
Grupu Nylon Club čine tri mlada, talentovana muzičara: Stefan Tešanović (20) i Luka Stijaković (15) na gitarama i Slaven Bajić (18) na violini. Zajedno su od marta 2013. godine, imenujući se po poznatoj novosadskoj pijaci, koja je, kako objašnjavaju, asocirala na naziv samog žanra.
Svoje prve nastupe beleže na umetničkim večerima u banjalučkoj Gimnaziji. Kasnije, sa širenjem repertoara, počinju da sviraju po banjalučkim džezu naklonjenim klubovima. “Nakon toga su došli ozbiljniji nastupi, od kojih vrijedi izdvojiti učestvovanje na Zelenkovac džez festivalu, 2013. i 2014. godine, s tim da je 2013. osvojeno treće mjesto, a tu je i učestvovanje na festivalu Blue Jazzero u Imotskom, gdje smo bili specijalni gosti. Takođe, treba istaknuti i koncert održan u Tesliću u okviru manifestacije Teslićko ljeto”, priča Slaven Bajić.
Repertoar grupe Nylon Club čine gypsy jazz standardi odsvirani u aranžmanima koje potpisuju sami članovi grupe. Trenutno intenzivno rade na sopstvenim, autorskim pesmama, i na uvežbavanju novih tuđih kompozicija, ali koje dolaze iz nekih sasvim drugih žanrova. Naravno, i njih će odsvirati u prepoznatljivom gypsy jazz maniru!
Lepi Jova
Novosadski sastav Lepi Jova ima šest članova, koji su se upoznali svirajuću u kulturno-umetničkom društvu. Milorad Kukić je frulaš i gitarista, klarinet i saksofon svira Miloš Mijatović, violinista je Miroslav Majstorović, Željko Džakić svira gitaru, Tibor Sabo bas, dok je Njegoš Krakić zadužen za udaračke instrumente (tarabuka, bongosi…).
Ideja da se napravi bend koji kombinuje frulaško kolo i rumbu rođena je 2005. godine, kad su momci s folklorom bili u Grčkoj. Bend je zvanično nastao tri godine kasnije, i od tada je uspešno nastupio na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu. Muzička kritika beleži da Lepi Jova veoma vešto i odmereno spaja srpsko kolo, tzv. balkanski bit i džez sa rokom i elektronskom muzikom.
Lepi Jova je ličnost iz srpskih narodnih pesama i igara. Tamo je najčešće opisivan kao najbrži, najlepši, najbolji, najjači… odmah posle Marka Kraljevića. Novosadski Lepi Jova stvara autorsku instrumentalnu muziku, punu energije, baziranu na etno motivima s čestim promena ritma, ali svira i zanimljive, neočekivane obrade. Frulu su, kako kažu, izvukli iz narodne, tzv. dvojke, i dali joj veću slobodu kao melodijskom instrumentu.
Najznačajnije nastupe Lepi Jova je imao na Nišvil festivalu (2010. i 2012. godine). Svirao je i na Festivalu ambijentalne i etno muzike Karusel u Čačku i na World music samitu u Domu omladine Beograda, a u Novom Sadu na Štrandu na Festivalu hrane i u Srpskom narodnom pozorištu i Studiju M. Na Festivalu uličnih svirača, multiinstrumentalistu Kukića i njegove drugare čućete u numerama koje su zabeležene na albumu Jovin prvi album, objavljenom pre dve godine.
Novosadski Duo Nomadiko su Neda Nosović (glas i gitara) i Ivan Seničić (gitara). Izvode muziku ruskih Roma, koja je široj publici poznata po kultnom sovjetskom filmu Tabor uhodit v nebo (Cigani lete u nebo) iz 1975. godine. Muzika Dua Nomadiko puna je jakih osećanja, bunta i melanholije. Neda i Ivan zajedno rade od januara 2013. godine. Verovatno ste ih videli i čuli u nekom od novosadskih kafea, a, kako saznajemo, svirali su i pred publikom u Žablju, Zemunu, Kraljevu…
Neda Nosović je samouka pevačica ruske romske muzike. Gitaru intenzivno svira tokom poslednjih šest godina. Pred novosadskom publikom, imala je samostalne nastupe u kafe-knjižari Nublu i u kafe-galeriji Frida. Ivan Seničić je samouki gitarista i pijanista. Završio je Školu za osnovno muzičko obrazovanje “Stevan Mokranjac” u Kraljevu, na Gudačkom odseku. Aktivan je član novosadskog benda Prkos Drumski, s kojim ima brojne koncertne nastupe.
Starija publika se verovatno seća: osamdesetih godina, u Beogradu je radila veoma interesantna grupa Ođila, koja je takođe izvodila muziku ruskih Roma. Moglo bi se čak reći da Duo Nomadiko predstavlja novosadski odgovor na popularnu Ođilu. Kakav je taj odgovor – čućete u septembru u okviru Festivala uličnih svirača, ali i o odmah sad, ako kliknete na neku od osamnaest duonomadičnih numera sa albuma Divine Fantasy (http://duonomadiko.bandcamp.com), koji su Neda i Ivan snimili u junu prošle godine i postavili na bandcampu.
Novosadski live electronic bend Don’t Touch Anything (DTA) postoji dve godine. Moša i Špira su osnovali bend, a onda im se priključio bubnjar Marko. Elektronika u live verziji, to je ono što donosi DTA.
– Pre nekog vremena, Moša je otišao iz benda, ali priključio nam se Lordan, na trubi, što je donelo jednu sasvim novu dimenziju. A tu je i Alex Everbeatz, koji nam radi postprodukciju i zvuk. Postoje još neki ljudi koji će eventualno upasti u priču. Uskoro ćemo izdati prvi singl – saznajemo od DTA ekipe.
Novosađani su imali priliku nekoliko puta koncertno da ih čuju, kao i publika u Bačkoj Palanci, Zrenjaninu i Beogradu. DTA je deo i projekta Ultra Zvučni Session, koji je prošle godine predstavljen upravo na Festivalu uličnih svirača. Reklo bi se da su reakcije publike na bend odlične. Možda i zato što DTA pruža prilično šarenu muzičku sliku.
– Naša muzika je kombinacija svega što slušamo, od džeza, panka i metala, preko hiphopa, ambijentalne i eksperimentalne muzike, pa sve do neke besne elektronike. Naš zvuk bi mogli da okarakterišemo i kao industrial, iako je svaka kategorizacija nezahvalna. Neke od stvari koje volimo da slušamo, a imaju veze s našim zvukom su: Ministry, Lard, Aphex Twin, Sleaford Mods, El-P, Gang Of Four, Young Fathers…
Možda nije loše da se zna i da se Špira bavi dizajnom i da Marko radi kao sound engineer. Ovogodišnji Festival uličnih svirača biće za njih, kako su nam rekli, odlična prilika da upoznaju muzičare koje do sada nisu znali. I još dodaju: “Biće to dobra zabava u centru grada!”
Ova zanimljiva trojka, u Novi Sad, na ovogodišnji Festival uličnih svirača, dolazi iz mađarskog grada Pečuja. Benčik Gergelj (violina), Hajba Đerđ (gitara) i Banhalmi Žolt (udaraljke) izvode world i ambijentalnu muziku, odnosno post-folk ili urbani folk. Interesantan je podatak da su na INTU najviše uticali, kako sami kažu – subotički violinista Lajko Feliks i popularni australijski roots i jam sastav John Butler Trio.
Bend INTU iz sebe ima tri vrlo zapažena studijska albuma. Prvi je objavljen 2011. godine i zove se Rege (Priča), drugi je stigao godinu dana kasnije, pod nazivom Vasárnap (Nedelja), a treći, nazvan Meridián (Meridijan), ovogodišnje je izdanje. Još nam kažu i da je Nordringar & Rítus (Obred) dupli album koji tek treba da se pojavi.
Dinamička nijansiranja, harmonije, tišina, šapat, a zatim besna oluja (!) – to je mađarski bend INTU (http://www.intuband.hu/). Muziku prave inspirisani folklornom baštinom nekoliko evropskih kultura, s tim da na kraju muziciraju krajnje intuitivno i s dosta improvizacija (https://soundcloud.com/intuband/sets/meridi-n-2015). Rado sarađuju s gostujućim muzičarima. Bend je osnovan 2010. godine, kao sastav žestokih uličnih svirača, ali kasnije, nakon što su stigli studijski albumi, sve više je počeo da nastupa po klubovima i festivalima.
Balkan Weirdos
Zrenjaninac Aleksandar Stamenković pred publiku ovogodišnjeg Festivala uličnih svirača izneće maksimalno mali muzički instrument – drombulje! – popularan posebno nakon što se pojavio u kultnom domaćem filmu Ko to tamo peva (1980).
– Imam želju da podelim zvuk drombulja s građanima Novog Sada. Imam ih nekoliko, u različitim tonalitetima, i verujem da bi karakterističan zvuk ovog instrumenta bio odličan u solo izvedbi, ali i kao dobar spoj sa ostalim uličnim sviračima – kaže Aleksandar. – To neće biti prvi put da drombuljam s nekim drugim, čak i poznatim muzičarima, pošto sam već imao kratke nastupe s Miškom Plavim i bendovima Dubioza kolektiv i Ateist rep.
Aleksandar je pred novosadskom publikom nastupao tokom jedne od prošlih Noći muzeja, dok je u Zrenjaninu zabeležio dosta klupskih nastupa s lokalnim bendovima, kao i na tamošnjem Korzo festu. “Pogledajte kratak drombuljaski klip koji sam napravio kad sam bio u poseti Novom Sadu za Dan zaljubljenih”, predlaže Aleksandar.
I dodaje: “Biće mi izuzetna čast da nastupim na jubileju Festivala uličnih svirača, da popunim neku prazninu na ulici, ako ih bude bilo, ili, u suprotnom, da se pridružim nekim virtuozima u stvaranju muzike na licu mesta. Na Festivalu ću imati podršku mog prijatelja Ivana Milivojeva, didžeja. On je DJ Soundcutter, i on će puštati vedre matrice za đuskanje sa umiksanim glasovima iz filmova Ko to tamo peva i Maratonci, a ja ću uz sve to da soliram na drombuljama. Projekat nas dvojice za tu priliku zvaće se Balkan Weirdos!”
Vuk Muškinja
Rođen u Sremskoj Mitrovici, Vuk Muškinja je u Novom Sadu završio Školu za dizajn “Bogdan Šuput”. Posle toga je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu dipolomirao na zidnom slikarstvu. Ali, ovaj akademski slikar imao je uvek i svoju, nazovimo je, muzičku stranu…
– Muzikom se bavim već dvadeset godina, a na novosadskim ulicama sam počeo da sviram još 1997. Sviranje na ulici je, naravno, najčešće bilo iz zabave i želje da se podeli neka nova pesma. Svirao sam i s dosta bendova, i sad uviđam da mi je najbolje kad sam solo – Vukova je tipično vučja, tj. samotnjačka izjava.
Pre nekoliko godina, takođe na Festivalu uličnih svirača, nastupio je kao član grupe Lost Professors. Zatim je na Takt festivalu u novosadskom kafiću Pero osvojio prvu nagradu. “Godinu ili dve kasnije, bio sam u bendu Šesto čulo, a poslednjih nekoliko godina počeo sam da učim da pevam na stranim jezicima kao što su grčki, rumunski, bugarski, portugalski… Znam nekoliko grčkih pesama od kojih bih barem jednu posebno voleo da izvedem na festivalu u Novom Sadu”, najavljuje svoj ovogodišnji nastup na Festivalu uličnih svirača pesnik, kompozitor, gitarista i pevač Vuk Muškinja.
Dušana Stefanović
Iz Gornjeg Milanovca na Festival uličnih svirača dolazi Dušana Stefanović. Donosi sa sobom gitaru, glas i ljubav prema muzici – francuskoj šansoni i pesmama koje pripadaju tzv. eksjugoslovenskom roku. “To je bila muzika mojih roditelja, muzika uz koju sam odrasla. Pesme Jadranke Stojaković, a od novijih izvođača: pesme Ane Stanić. Njima sam se divila i one su me navele da počnem da sviram gitaru. Sada, kad sam starija, u stalnoj sam potrazi za novim autorima. Oduševljava me domaća grupa Ničim izazvan, a od stranih Klepton, Sting i Arctic Monkeys”, objašnjava Dušana.
Jedna od pesama koju će izvoditi na Festivalu uličnih svirača biće Je ne sais pas, jedna modernija francuska šansona. “Ovu pesmu sam izvodila na Festivalu francuske šansone u Beogradu 2013. godine, i sa njom prošla u finale koje je održano u Nišu”, priča Dušana. “Ne mogu se pohvaliti da imam iskustvo pravog uličnog svirača, jer se kod mene sve zasniva na sviranju u parku ili ispred studentskog doma, za neko društvo željno dobre muzike.”
Dušana voli da čita i veliki je filmofil. “Volim filmove koji navode na razmišljanje i nose neku pouku. Film Into The Wild, u režiji Šona Pena, koji sam nedavno gledala, ostavio je jak utisak na mene. Putovanja su mi takođe velika inspiracija, ali ono što me najviše inspiriše su ljudi koji me okružuju, koji su toliko različiti i koji me svaki dan podsećaju da dobrota ipak nije sasvim iščezla”, romantična je naša nova prijateljica iz Gornjeg Milanovca.
