Nastavljena diskusija o regulisanju uličnog izvođenja u Novom Sadu

Predstavnici Beograda, Zagreba, Skoplja, Pariza i Novog Sada na 15. Festivalu uličnih svirača razgovarali o regulisanju uličnog izvođenja kulturnog, umetničkog i zabavnog programa

Druga panel diskusija o inicijativi za regulisanje uličnog izvođenja kulturnog, umetničkog i zabavnog programa, tzv. baskinga, na površinama javne namene u Novom Sadu, održana je kao deo programa 15. Festivala uličnih svirača u petak, 4. septembra 2015. godine u SKC Fabrika.

Diskusija je održana u organizaciji Umetničke asocijacije Inbox, Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada i PDP konferencije kreativnih medija, a učesnici su bili: Vera Boskovska iz Yu kongresen centra Aleksandar Makedonski u Skoplju, Davor Peršić, ulični zabavljač i svirač iz Zagreba, Virdžinija Đeković, direktorka beogradskog festivala Vreva, Jean Ménigault, francuski klovn i pantomimičar i Alekandar Carić, selektor inostranog programa Festivala uličnih svirača, kao moderator.

Druga panel diskusija bila je izuzetna prilika za poređenje novosadske inicijative sa iskustvima drugih gradova Evrope i regiona u oblasti regulisanja baskinga. Prisustvo gostiju iz više zemalja dalo je uvid kako u probleme tako i u pozitivna iskustva drugih sredina.

Selektor inostranog programa Festivala uličnih svirača, Alekandar Carić, inače i sam ulični izvođač koji je nastupao u mnogim drugim gradovima i državama, odmah na početku diskusije naglasio je da s obzirom da postoji sve veći broj uličnih svirača i umetnika u Novom Sadu zajednički interes je da se ulično nastupanje u ovom gradu reši na način koji je dobar za sve. Prema njegovom iskustvu to je moguće jedino vrlo preciznom i detaljnom regulativom, jer je ulično nastupanje složen fenomen, i često su važni recimo santimetri udaljenosti izvođača od nekog izloga. Carić je zaključio da beogradska regulativa ima dobar tekst, na koji i Novi Sad treba da se ugleda, s tim što unapred treba misliti i o primeni.

Virdžinija Đeković, direktorka beogradskog festivala Vreva, naglasila je odmah na početku kao jako važno to da ako rezultat regulacije ovog pitanja bude taj da ulica pripadne umetnicima, kultura će postati dostupna svima. Grad Beograd je prema njenom mišljenju veoma otvoren za ovu ideju što pokazuje regulativom i njenom primenom, ali i unapređenjima i otvorenošću za nove inicijative. Virdžinija kaže i da je proces dijaloga između građana koji su pokrenuli inicijativu za regulaciju uličnog izvođenja u Beogradu i Grada Beograda trajao oko godinu dana. Ona je naglasila i da regulacija sama po sebi nije dovoljna, sledeći jako važan korak jeste komunikacija sa umetnicima i promocija mogućnosti za ulično izvođenje, a kao dobar primer navela je pamflet grada Njujorka u kojem je na slikovit način umetnicima objašnjeno šta i kako da urade da što lakše dođu do dozvole i onoga što im je najvažnije – do nastupa.

Ulični zabavljač i svirač iz Zagreba, Davor Peršić, kaže da nije prezadovoljan regulacijom uličnog nastupanja u njegovom gradu, a kao najslikovitiji primer za to navodi da je kancelarija koja izdaje dozvole udaljena par kilometara od centra grada. U Zagrebu je međutim ipak, za razliku od Novog Sada, ulično izvođenje regulisano, izdaju se dozvole na 3 meseca koje koštaju 12 evra ali, kako Davor kaže, to je nažalost sve, i njegov utisak je da se ovim pitanjem niko u Zagrebu i ne bavi.

Svi učesnici diskusije saglasni su oko toga da je jako važno da se pronađe način da o tome ko će nastupati odlučuje publika, kao i da se mora uzeti u obzir da je svaki grad specifičan, i da nije dobro, a verovatno nije ni moguće napraviti univerzalan recept za rešavanje pitanja uličnog izvođenja.

Koliko su gradovi različiti potvrdili su svedočenjima o uličnom izvođenju umetničkog i zabavnog programa u svojim gradovima i Vera Boskovska iz Yu kongresen centra Aleksandar Makedonski u Skoplju, i Jean Ménigault, francuski klovn i pantomimičar.

Vera Boskovska je skopskim iskustvom, može se reći, iznenadila prisutne, jer makedonski glavni grad ima potpuno drugačija rešenja, ali i probleme od ostalih gradova. Naime, u Skoplju se trenutno sprovodi petogodišnji projekat za regulaciju uličnog izvođenja, a čija ideja bi se, kako Vera kaže, mogla opisati i kao festival koji traje 365 dana u godini. Ovaj projekat predviđa da makedonski ulični izvođači dobijaju honorare iz posebnog budžeta u iznosu od 75.000 evra, za razliku od drugih gradova gde je situacija obrnuta, gde umetnici plaćaju takse za dozvole da nastupaju na ulici. Međutim, kako Vera kaže, Skoplje ima i probleme, domaći izvođači nisu dovoljno zainteresovani za nastup na ulici, drugi nastupaju ali isključivo sa idejom da zarade čime žrtvuju kvalitet nastupa, treći su nezadovoljni visinom honorara… Osim toga, prema njenim rečima, građani u ovom gradu nemaju naviku da ostavljaju novac u šeširu, a uz to dozvole za strane izvođače nije lako dobiti, pa stranci ne žele da nastupaju na skopskim ulicama.

Ono čemu svi koji se bave uličnom umetnošću u navedenim gradovima streme, na kraju je kao iskustvo iz Pariza opisao Jean Ménigault. Često opisivan i kao svetska prestonica kulture i umetnosti, Pariz ima viševekovno iskustvo ulica koje pripadaju umetnicima, pa nije retkost da su mnogi danas veliki i priznati umetnici prve nastupe imali recimo u pariskom metrou. U ovom gradu postoje mesta, na kojima je uvek dozvoljen nastup, dovoljno je da se „pokloniš i počneš“, a i policija je kako kaže ovaj francuski klovn i pantomimičar naviknuta na ovakav odnos prema umetnosti pa često ne prave probleme i ako neko nema dozvolu za nastup. Međutim, Jean kaže da ako u Parizu vidite umetnika sa šeširom radi se najverovatnije o početniku, a upravo nastup u pariskom metrou smatra se za svojevrstan ispit za mlade izvođače. Druga mogućnost je da je šešir lični izbor umetnika da bude marginalan. Jer, Francuska je poznata po ogromnim i skupim produkcijama, tamo je vrlo je očigledno da je umetnik plaćen, a takođe, u Francuskoj ne nedostaju prilike za umetnički angažman, ima jako puno festivala i uopšte mogućnosti za umetničko izražavanje. Škole za pantomimu i žonglere su uobičajene, a klovnovi i pantomimičari i njihova publika bavljenje ovim umetnostima doživljavaju kao zanimanje.

Od Aleksandra Carića čuli smo i zanimljivosti iz Italije i Rima, koji kada se radi o umetnosti, naravno, ne zaostaje za Parizom. Naime, u Rimu je ranije bilo zabranjeno da se na ulici koriste pojačala, tačnije naglašeno je bilo u regulativi da se muzika na ulici može izvoditi isključivo akustično. Sve dok se nisu pojavili bubnjari, a što je gradsku vlast „nateralo“ da malo izmeni „pravila igre“. U Bolonji postoji izvođač koji na sedeći na motociklu izvodi muziku, Grad ne može da reši njegov status godinama, pa dijalog o mogućim solucijama trenutno se vodi direktno između gradonačelnika i umetnika. Carić je ovim primerima i zaključio diskusiju, kako bi istakao to koliko je važno da na primerima drugih gradova učimo i tako na vreme predvidimo sve pojedinosti u vezi sa regulacijom uličnog nastupanja.

Diskusija o uličnom izvođenju kulturnog, umetničkog i zabavnog programa u Novom Sadu započeta je u junu ove godine, kada su se okupili i o ovoj temi razgovarali zainteresovani građani, ulični umetnici, mediji, Vanja Vučenović, član Gradskog veća zadužen za kulturu, kao i predstavnici Grada Beograda, koji su ovo pitanje u svojoj sredini već regulisali. Projekat, koji bi za cilj imao da se ponudi rešenje za regulisanje uličnog izvođenja u Novom Sadu, Festival uličnih svirača nastavio je diskusijom na festivalskom sajtu.

Projekat regulacije ovog pitanja, na kraju, trebalo bi da sprovede Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada i Uprava za komunalne poslove, uz pomoć Umetničke asocijacije Inbox, koja će u cilju rešavanja ovog pitanja ponuditi svoje iskustvo, logistiku i kanale komunikacije.