Podgrađe Petrovaradinske tvrđave – Gradić utopija

Nakon što je Beogradski kej postao debela hladovina jurio sam sunce na sremskoj obali. Petrovaradinska Duga me lepo uradi svaki put kada je prelazim, zapravo imam problem sa onim svetlećim pločama u boji, sa strane, koje kao da su preuzete sa rashodovanja tv studija u kojem je sniman Muzički Tobogan. Katance sujevernih ljubavnika na ogradi mosta sam apstrahovao i gledao levo, ka odsutnom Žeželju na čijim lukovima sam voleo da otpadam pobegavši sa dvočasa fizike i astronomije Isidorine gimnazije. Sišavši sa mosta zavrnuo sam desno, do restorana na vodi gde sam poručio buteljku ledenog belog vina „Tri morave“ i BK fish stew. Obe namirnice su jednostavo legle u pravom momentu dok je Dunav lupkao u baštu splava a zraci  boje prezrele narandže dizajnirali tiho svetlo po površini reke. Nestalo mi je duvana pa sam odšetao do Gradića i baš kod stanice trojke i devetke koje idu za ns skontao radnju. Ispred mene je bila devojka koja je dopunjavala kredit za mobilni. Nosila je letnju crvenu haljinu (ili je bila plava? Ne, ne bila je crvena!) i bele Startas patike kompanije Borovo. Kosu je vezala u repić a šiške su padale preko desnog oka i prekrivale joj deo obraza. Na zadnjoj strani gornjeg dela lista leve noge imala je svežu tetovažu tankog indijanskog koplja, koje je obilazilo fosa-u poplitea-u sa desne strane i tako zakrivljeno izgledalo je kao napregnuto koplje u akciji, koje se upravo zarilo u zadnju ložu, u musculus gracillis. Koža joj je bila sjajna, zategnuta, mekana, gola koža bez čarapa. Govorila je 63 ..8..72..5..4..2..9. Prodavačica nije razumela poslednji broj pa ju je zamolila da ponovi na šta sam dobacio da ni ja nisam čuo. Mia (zvala se Mia) se osmehnula i okrenula ka meni pogledavši me pravo u oči. Kada sam stigao na red tražio sam tamno plavi Drum i papiriće, prodavačica me je pitala koje rizle želim. Rekao sam joj da mi je nebitno ukoliko nisu OCB za koje se šuška da ih proizvodi porodica Le Pen. Kada sam izašao iz radnje Mia se igrala sa svojim haskijem. Rekao sam joj da i ja imam haskija a ona meni da i ne primećuje na ulici momke koji ne šetaju psa. Pitao sam je da li možda zna neku cool kafanu, rekao sam joj da sam ožedneo. Rekla je da je tu u njenom kraju, zapravo u njenoj ulici – Štrosmajerovoj kultna kafana, nekad i knjižara koju je u „Kiši i hartiji“ opevao njen omiljeni pisac Vladimir Tasić. Rekao sam joj „Dajjj, Vladimir Tasić?!! Baš sam ovih dana pomislio da roknem negde grafit – Tasiću napiši nešto novo – u potpisu Novi Sad!“ Mia je čučnula i rekla da mora da piški pa možemo zajedno do Dublin-a. Spustili smo se u hladan podrum gde je za šankom stajao gari kakve viđaš u Skorsezeovim filmovima, znači eighties zurka ni kratka ni dugačka, bez repića ali sa zulufima u kocku. Nosio je belu košulju zadignutih rukava upasanu u levare, na nogama Dylan Dog cipele takozvane spenserice. Ponudio nam je domaće craft pivo koje ovde stigne s vremena na vreme. Mia je rekla da se to ne odbija. Rekao sam joj da sam već pio vino na šta je ona rekla da je pivo posle vina oke a da vino posle piva jednostavno ne ide. Sa razglasa je za kafane neuobičajeno glasno išao „Leave“ od REM-a, sirene su dominantno zujale uz sveden ritam wow wow wow wow.. dok Piter Bak nije razložio mol a zatim Stajp ušao sa „Nothing could be bring me closer..“ U trenutku kad smo se kucali devojka koja je sa dva momka igrala bilijar me je slučajno deknula štapom dok je pokušavala da iz sve snage ubaci čist zicer i poentira. Malo pene i piva se prosulo po Mijinoj haljini i butini, nasmejala se i pokrila levom rukom usta, tamne oči su se zacaklile dok sam se izvinjavao. Pričali smo o serijama, ona o Dexter-u ja o Breaking Bad-u i skapirali da dobra serija mora da između ostalog  ima paralelni život i da bi bilo fantastično snimiti domaću seriju o na primer studentkinji medicine iz unutrašnjosti koja se bavi prostitucijom kako bi se školovala, živela ali ponekad i uživa u svemu tome. Pitala me je zašto baš medicine? „Kako zašto? Znaš ono tanak beli mantil, bela suknja, bele čarape, stetoskop!“ „Aaa sve jasno“ rekla je. Mia je završila dizajn enterijera, upisivala je master na novim medijima. Bila je iz siromašne porodice, radovala se Exitu jer je to za nju bila brza lova. Izdala bi svoju sobu i u sitne sate prodavala hot dogove i veganske sendviče u podnožju tvrđave, ispred Crkve Sv. Jurija. Njenom komšiji se krov kuće srušio da tako kažem sam od sebe, valjda me zbog sve te bede i nije pozvala u svoju sobu sa kibic fensterom, bio ju je blam pomislih. Njene Startas patike nisu neki hipsteraj via limundo kupljene. Majka joj je bila čistačica u osnovnoj školi i „istrebovala“ za tridesetpet godina rada sedam, osam pari koje je namenila Miji. Kada smo izašli napolje bilo je svežije jer se kiša po Gradiću upravo izlila. Predložila je da se popnemo do tvrđave, želi da mi pokaže atelje koji deli sa koleginicom rekla je. Rekao sam joj da to zvuči više nego privlačno. Hodali smo preskakavši po dva, tri stepenika, zaćutali smo a da nismo ni primetili. Atelje je bio prepun svega. Mia se izula a meni rekla da ne moram ako ne želim, skvasila je, kaže platnene patike u baricama, želeo sam. Seo sam u dvosed i razgledao platna na foru Balthusa koje je slikala njena drugarica. Figure su bile erotične koliko i Balthusove samo androgine i odevene u dizajniranu odeću, a svetlo na njenim slikama potpuno nenormalno. Ispred velikog ogledala je bio gramofon. Mia je upalila mirišljave sveće i zamolila me da nađem neku ploču. Zavrteo sam „The Hope Six Demolition Project“ od PJ Harvey i prislonio iglu na providan vinil. Sela je tik uz mene otvorivši ovalnu kutiju u kojoj su bile drvene minđuše, narukvice, prstenje. Osim materijala, vezivalo ih je to što se Mia ložila na pravilne geometrijske oblike: trouglići, krugovi, prizme. Bila je ponosna na svoj alat za obradu drveta. U jednom momentu je malim prstom blago dodirnula moje stopalo rekavši šapatom, kroz osmeh „joj izvini“, pocrveneo sam garant. Imala je relativno male, prelepo oblikovane grudi, sa malim nabreklim bradavicama koje su se ocrtavale na haljini. Gledao sam knjige koje su bile svuda. Bilo je najviše naslova vezanih za istoriju i teoriju umetnosti, arhitekture, filma ali i savremenih filozofsko socioloških studija kao i Uelbeka, Basare, DeLila, Barnsa, Peljevina, Virdžinije Vulf..Ovde fali samo Tomas Bernhard rekao sam pa da nam Goodreads izbaci „Your tastes are 100% similar for the books you both rated“. Mia se nasmešila i rekla da zapravo sedim na njemu. Stvarno? Ustao sam momentalno i Mia je ustala. Podigla je dvosed i na mestu na kojem su obično jastuci ili nešto bila je gomila knjiga. Izvukla je Bernhardovog Getea na samrti i počela da čita sam kraj u kojem gari sanja kako sa brda gleda Beč koji gori i zapušivši nos zbog smrada ali širom otvorivši oči raduje se kao dete. Vrištali smo od smeha. Mia se počešala na mestu sveže tetovaže koja ju je svrbela oslonivši se na drugu nogu ali kako je u ruci držala knjigu malo je izgubila ravnotežu i oslonila se na mene. Trajalo je samo nekoliko sekundi ali sasvim dovoljno da prislonim nos na njenu izrazito naglašenu  ključnjaču i ispratim njenu prednju ivicu sve do spoja sa sternumom. Mirisala je na b.u. dezedorans kojim je natopila pazušnu jamu. Pognula je glavu i njene usne su bile tik uz moje uho, slušao sam Mijino disanje a vazduh je trepereo po mojoj ušnoj školjci i pokretao nevidljive dlačice. Od Mije sam dobijao otkucaje srca, dar koji ne zna da mi poklanja a za koji nisam ni svestan da primam slobodno i nužno dok stojimo i dišemo u sobi prigušenog od sveća rembrantovski prostirućeg svetla gde lice izranja iz mraka u glupičastoj ekspresiji neskrivenog divljenja. Stigavši do centra longplejke igla se sama vratila na početnu poziciju i u atelju bi bila potpuna tišina da nije u tankom mlazu curela voda iz slavine u improvizovanoj kuhinji ateljea. Mia je okrenula ploču i pitala me je da li sam za čaj, predložila je twinings-ov od kamilice sa vanilom i medom. Bio je fantastičan, poslužen u širokim staklenim šoljama. Dok ga je spremala bacio sam pogled na komodu na kojoj je bila nekakva ploča 27X32 cm. Na njoj je bila Mia potpuno gola, ležaža je na stomaku na nekakvom stilizovanom kauču iza kojeg su virile crvene draperije. Možda bi neko rekao da je cheesy i sve ipak poželeo sam da je ukradem ili nešto. Pitao sam je kakva je ovo umjetnina? „Aa“, rekla je kroz osmeh „baš umjetnina – bojena dagerotipija, radio je Feliks Žak Mulen!“

„Dajj dagerotipija?“

„O da!“

Ko još danas radi dagerotipije rekoh. „Pa zapravo nemam pojma ova je rađena 1851. ukočila sam se, sećam se trajalo je satima.“ Super me zeza, pomislih. U tom trenutku Miji je stigao SMS, njen gari i komša je poziva na rođus. Bio je u Holandiji, rekla je i doneo je par grama nekog dobrog haša afghana kaže preneo ga je u džepu od košulje, na foru ako ga startuju na aerodromu reći će „Iju, vid mene!“

„Ja to ne koristim, mislim ne više ali možemo do njega on je potpuni ludak! A i znaš ga, mislim učio si o njemu u školi verujem“.

„Ko je gari“?

„ Josip Jelačić, u narodu poznatiji kao Ban Jelačić“!

„Hej Mia, nije da mi se ne dopada tvoj smisao za humor ali treba imati meru, ha“?

„Pa neee, ne zezam te! Znaš kad smo bili u Dublinu, platio si vops 400 kinti, right? A vidiš mogao si platiti i 4000 ili ništa ako ništa nisi imao a pilo ti se pivo. Cenovnik postoji, ali ima za smisao skrivanje, skrivanje od sveta. Kada sam te ugledala u trafici poželela sam nešto sa tobom, nisam znala tačno šta ali nešto… da te zagrlim? Nisam planirala da ti govorim o nama ali… želim“.

„Dobro ali zašto mi sada govoriš o cenovniku u Dublin-u kakav je to link sa tvojim šalama“?

„Ne šalim se, pokušavam da ti kažem sve! Znaš mi ovde u Gradiću živimo kao i svi drugi ljudi ali postoji jedna suptilna razlika. Jedni drugima plaćamo koliko možemo za proizvode ili usluge već vekovima. Nije to neka amiška zajednica ili Dogvil u suštini bilo ko ovde u bilo kom momentu može da odustane i kaže srećo nemaš dovoljno za hleb ili cipele ili štagod. Pa ipak to se retko dešava. Tako stresa zapravo i nema a stres je jeli uzročnik kardiovaskularnih, mentalnih, malignih, kožnih i drugih boleština, mislim da to objašnjava zašto živimo i po trista godina“.

„Hoćeš da kažeš da ti sada imaš na primer dvesta godina“?

„Zapravo imaću za nekih, ček pomozi mi, slaba sam sa matematikom.. Rođena sam 1835. Znači aa to je..“?  „Za devetnest godina“ izvalio sam.

„Tako je“!

„O Keeej, ako je tako, a zašto nemam savršeno nikakvu ideju o Gradiću i svemu?“

„Rekla sam ti, to se skriva..znaš Josip Jelačić je želeo nezavisnost Hrvatske od Austrougarske monarhije, međutim kad je skapirao kakva bagra u ime naroda `oće da pravi državu imao je viziju sve niskosti takozvanih elita ovih naših malih naroda i prešao u kontra revoluciju. Znao je da će pored svih manjkavosti Habzburškog carstva Hrvati i Srbi živeti mnogo bolje nego pod „svojim“ satrapima, koji im valjaju identitet za lovu. Tada je naredio da se vođe navodne seljačke bune obese a prethodno ih je  polio katranom i po njima prosuo perje. Da me ne razumeš pogrešno, nije on bio neki veliki fan Habzburgovaca ali mu se bar sviđalo da se zna ko kosi a ko vodu nosi, govorio je Red drži svet! I slične stvari. Kad je osetio da će sve pući vratio se u rodnu kuću, ovde su ga ljudi cenili zbog njegove pravičnosti. Rekao im je da je ono što dolazi gadno a potom sve gore i gore i predložio je da se zataje za svet ali da međusobno jedni druge pomažu tako što će kupac predlagati cenu ali da to tako treba da traje sve dok žele. I, eto potrajalo je do danas..ljudi ovde nikada nisu bili previše bogati ali im nikada nije ništa falilo. Mogli su da odu gde požele i odlaziili su i odlaze ali se neki i vraćaju. Uredno plaćaju poreze, režije itd. a među sobom potpuno drugačije raspoređuju ne samo novac već i ono što bi marksisti zvali simbolički kapital. Ovde se radnici, batleri , da! postoje i batleri, čistači i čistačice više cene od profesora, umetnika, lekara, menadžera.. i ne samo to već se hermafroditi više cene od muškaraca ili žena, homoseksualci od heteroseksualaca, stranci od starosedelaca..Ako bi neko bio željan slave a nije da se ne dešava onda na primer batali kist i uzme hoblu ili ukrade svom batleru odelo i čeka ga ispred sobe sa kafom i slatkom.“

Miju sam gledao i slušao, topio se u boji njenog tankog i toplog glasa koji gotovo peva dok savršeno artikulisano izgovara svaku reč ove ludačke priče. Prišla mi je i nežno do te mere da nisam siguran da li me dodiruje uhvatila za mali prst, blago se izdigla na prste i šapnula „idemo?!“ poljubivši mi helix auriculae auris. Nebo je nakon kiše bilo izuzetno vedro i mogli smo videti dosta zvezda uprkos svetlosnom zagađenju. Spustili smo se do Gradića u tišini. Na vratima Jelačićevog stana nas je dočekao batler. Izuzetno učtiv i retro tip, pozdravio nas je uz blag naklon i rekao da mu je milo što me upoznaje. Prošavši kroz hodnik ušli smo u  ogromnu dnevnu sobu, golih betonskih zidova sa sveže lakiranim patosom. Na jednom zidu je bio plazma ekran  veličine prosečnog bilborda na kojem se vrteo nekakav glitch video uradak  a naspram kojeg je bio ogroman prozor, stakleni zid. U uglu sobe je svirao bend, bilo ih je gomila. Imali su čembalo, kontrabas, čelo, harmoniku, ableton push, bubjeve ludwig iz `68.  Gari na gitari je svirao mustanga iz `65. Imao je analogni dilej, kao i analogni reverb – neka poveća kutija sa federom po sredi, faz pedalu i kraj bejbi vah vah; svirao je na lampaškom vox-u rabeći slajd. Kakva je to bila mjuza! Najkraće u polju uticaja: Brian Eno/John Parish/Madredeus/Kraftwerk. Imao sam utisak da se ceo Gradić tu skupio. Ban Jelačić nam je prišao i pozdravio Miju sa „De si matora!“ vidno radostan. Mia ga je zagrlila rekavši „De si matori, srećaaaan!“ Predstavila me je i ja sam mu čestitao rođus čvrsto se rukujući. Pitao me je da li varim; rekao sam da inače ne, ali ako je doneo šit iz Dama hoću. Otišao je po batlera za kojeg mi je Mia posle rekla da je njegov najbolji frend i uzeli smo po par dimova svaki. Iz zaleđenih čaša cepali smo trideset godina star Talisker. Kada je sat sa bastiona Sv. Luja otkucao ponoć pogašena su svetla a na ogromnoj čokoladnoj torti upaljeno je 215 svećica. Ban je rekao „O la la“ i oduvao ih za nekih pola minuta. Bio sam srećan. Mia je igrala jako profi, kao da je sve vreme odlagala totalnu prepuštenost ali joj je telo vibriralo i najmanji pokret je bio užasno važan ili ga je ona takvim činila. Dok sam je gledao, dok se uvijala oko mene i udaljavala kroz glavu su mi  proleteli stihovi: ne idi, kuda ćeš, čuješ li, vrati se,ostani molim te, čuješ li, volim te,volim te, volim te

Ban mi je pričao o Gavrilu Principu, bilo mu je rekao je žao tog klinca koji nije imao vremena da skapira da ne oslobađa nikog do sitnih duša, jajara koji će guliti ovaj zakržljali narod i terati ga da mu za to aplaudira. „I ja sam nadobudan i mlad mislio da nema važnijeg posla od uklanjanja habzburške čizme  sa guše npaćenih kmetova ali kad sam video takozvane rvatske levičare, tu hodajuću zavist i pohlepu, te guzičare koji ne znaju za ništa plemenito, koji sriču dok prde o pravdi došlo mi je iz dupeta u glavu i pokrenuo sam kontra revoluciju a posle su me proglasili ludim, možeš to videti i na vikipediji. Urinirao sam po sopstvenom spomeniku kad su ga vratili 90-ih u Zagreb.“ Tada nam je prišao batler i rekao da su ispred stana neki momci iz kanalizacije, odeveni u crno sa vojničkim čizmama. Jebu nam kažu mamu pedersku i komunističku. „Jesu li četnici ili ustaše?“ „Ne bih znao“ odgovori batler. „Kako ne znaš? Jel imaju ili nemaju brade?“ upita Ban. „Pa neki imaju a neki ne, mada mogu biti i ustaše hipsteri pa se ograđujem“ odgovori batler. „Nije ni važno!“ Ban mi se izvinio i rekao da mora nešto da obavi pa se vraća. Za njim je pošlo pet prelepih devojaka od nekih 15-ak godina, mada su možda imale i 115, Mia mi je rekla da razvaljuju brazilski džiju džicu. Bile su elegantno i krajnje stilizovano odevene, a jedna od njih je nosila rokericu, crnu mini haljinu i crne čarape, na glavi je imala burku. Kada su izašle jednostavno su savile one jadnike u roku od odma. Ban je naredio da se preliju katranom i pospu perjem, vratio se zapalivši cigarilos. Govorio mi je kako je sa batlerom počeo svakodnevno da trči do tvrđave i nazad i tako jedno pet puta svakog jutra. Batleru je sve to bilo idiotski, voleo je da kulira, prezirao je sport. Jednom je zastao i rekao „hej čoveče vidiš li, osećaš li dubinu besmisla ovog naprezanja na gore i dole?“ na šta mu je Ban odgovorio „A nije ti besmisleno da se prejedaš?“ batler ga je samo pogledao i nastavio da džogira. Mia mi je prišla i predložila da izađemo na zrak. Šetali smo do Beogradske Kapije gde mi je pokazala skriveni vojni magacin koji je otkrila kao dete igrajući se žmurke. Bio mi je poznat jer su u njemu svi ns dž dž bendovi snimali spot. Pitao sam je koja epoha joj je omiljena, tim rečima. Nasmejala se i rekla da je zapravo sada najinteresantnije i da ne kapira postmoderniste koji se tripuju oko „šizofrenosti“ pozicije današnjeg subjekta između reprezentacije i događaja. Upravo je to ono što joj je zavodljivo rekla je. Držala me je za ruku sve dok nismo stigli na stepenište gde smo seli i naslonili se na vrata Crkve Sv.Jurija. Mia je me poljubila u vrat a zatim je prislonila svoje usne na moje. Ćutali smo i milovao sam je u praskozorje. Mia je tiho pevala, mogao sam čuti pljuvačku koju guta dok uzima dah See, how many stars, how many stars there are..

Boris Malinović